» Прикажи све сувенире

Нове године, онда када су мирисале - 18/12/2014

"Волим Нове године. Када сам била дете, Нове године су биле најлепши део зиме (поред распуста и Зимског биоскопа) и за њу смо се припремали још почетком децембра.

Мама и тата су брату и мени правили новогодишњу чаролију, успомене које не бледе и због којих и данас треперим када се приближава овај празник. А како је то изгледало.

Не знам да ли је заиста било тако, али Нове године су тих дана биле снежне. Можда се само тих зима и сећам, тих када је падао светлуцави снег. Живели смо у улици пуној деце и имали смо обичај да једни другима пишемо новогодишње честитке. Те честитке су биле романтичне и бајковите са љупким цртежима кућица у снегу, звончића, ланета, јелки и птичица на снежним гранама. Сећам се да смо их куповали код уличних продаваца, најчешће на Славији. И нисмо честитке слали поштом већ смо кришом убацивали у сандучиће комшија, да се ујутру пријатно изненаде.

Нама је долазио Деда Мраз. Прави правцати јер другачији и не постоје. А да би знао шта треба да нам донесе, мама и тата су употребљавали сву своју машту којом су, хвала им, били обдарени. Сећам се да су нас слали у собе и рекли да свако са свог прозора виче Деда Мразу шта жели за поклон. Брат се драо да жели лемилицу (!), ја сам из петних жила пуштала глас и тражила радна колица, а мама и тата су мирно стајали на тераси и записивали. И, за дивно чудо, Деда Мраз нас је увек чуо и послушао ;)

Јелку и кућу смо китили како смо знали и умели. Чупаве, светлуцаве и разнобојне траке су украшавале "небо" собе. Њима смо спајали лустер и ћошкове зидова. Балоне је тата трљао о косу и лепио по плафону, а јелку смо китили стакленим сребрним, шареним украсима, оним провидним пластичним "бананама" у којима је било још мало сребрне трачице, тврдим бомбонама у станиолу.

А како је изгледао тај дан дочека? Топла кућа, мирише на јелку и бомбоне, снег напољу, санкање, грудвање и скијање на гајбицама. Сећам се да је кућа мирисала на татине сармице, оне мале које у шаку стану. Пун лонац! Цео дан смо чекали опуштени део ТВ програма, а новогодишњи Дневник је био стартни пиштољ за почетак дочека. Тада је мама износила сармице, печење, сокове, причали смо и смејали се. Брат и ја смо ишчекивали само једно - Деда Мраза!

Какав је то величанствен осећај био! Узбуђење проткано дечијим страхом. Јер наш Деда Мраз није причао, био је врло, врло тих.

Увек негде пре поноћи тату су звали са посла и морао је хитно да иде да решава ситуацију/спашава свет/помаже куму Милану. Очекујући долазак Деда Мраза тим одласцима у невреме (или право време) нисмо ни придавали никакав значај.

И онда је почињало! Кућом одзвања лупа и мама почиње да пригушује светла, гаси телевизор и пожурује нас да лепо седнемо (ја се кријем иза фотеље или јелке), Деда Мраз силази низ димњак! И сада претрнем када се сетим... И труби!!! Деда Мраз труби!!! Ту је већ и брат иза фотеље!

Тишина у соби. Кораци у ходнику и лагано отварање врата. Стигао је! Претрпећемо сав страх, он носи огроман џак са поклонима! Брадати Деда улази у собу тихо, седа поред јелке, а мама прискаче и каже: "Здраво, Деда Мразе! Децо, кажите Деда Мразу да ли сте били добри и изрецитујте песму коју сте му припремили". Ми промаљамо главе, скупљамо последње атоме храбрости и почињемо дрхтавим гласом да рецитујемо. А он нас гледа са љубављу и смеши се. Онда покаже пун џак, устане, помилује нас и оде, правећи исту онакву буку као у доласку. Али ми је и не чујемо, главе су нам загњурене у џак, вадимо поклоне, лемилице и радна колица, слаткише - каква радост!

Баш у то време се и тата враћао и онда смо му сви, чак и мама, препричавали како је било и шта нам је све Деда Мраз донео.

Као да он то све није знао. И видео.

А онда почиње одбројавање, чаше у рукама, прскалице, пољупци и честитке. Одмах после смо брзо излазили на улицу. Честитали смо једни другима Нову годину, комшије су се грлиле, комшинке цмакале, деца скакала и трчала по снегу, бацали смо пуцкавце и ту, на улици, дуго били. Није нам било хладно. Било је лепо и свечано.

Деца су остајала на улици у игри, а старији су се окупљали у некој од кућа. Пило се, довршавало печење, певало.

Брат и ја бисмо заспали грлећи своје поклоне, а још увек ми је у глави слика брата који је у свој кревет убацио боб - онај са три скије :)

И сада, неколико деценија после, моје Нове године почињу да личе на ове дочеке из детињства. Мирише сарма, пишу се писма, долази Деда Мраз за сву децу из улице, излази се у поноћ и грле се комшије.

Хвала вам, мама и тата! Научили сте нас како да живимо једну чаролију."


Ана Јовановић, оснивач Сувенира Србије



Фото: http://www.nemagreske.com/wp-content/uploads/2012/12/Cestitka.jpg