"Volim Nove godine. Kada sam bila dete, Nove godine su bile najlepši deo zime (pored raspusta i Zimskog bioskopa) i za nju smo se pripremali još početkom decembra.

Mama i tata su bratu i meni pravili novogodišnju čaroliju, uspomene koje ne blede i zbog kojih i danas treperim kada se približava ovaj praznik. A kako je to izgledalo.

Ne znam da li je zaista bilo tako, ali Nove godine su tih dana bile snežne. Možda se samo tih zima i sećam, tih kada je padao svetlucavi sneg. Živeli smo u ulici punoj dece i imali smo običaj da jedni drugima pišemo novogodišnje čestitke. Te čestitke su bile romantične i bajkovite sa ljupkim crtežima kućica u snegu, zvončića, laneta, jelki i ptičica na snežnim granama. Sećam se da smo ih kupovali kod uličnih prodavaca, najčešće na Slaviji. I nismo čestitke slali poštom već smo krišom ubacivali u sandučiće komšija, da se ujutru prijatno iznenade.

Nama je dolazio Deda Mraz. Pravi pravcati jer drugačiji i ne postoje. A da bi znao šta treba da nam donese, mama i tata su upotrebljavali svu svoju maštu kojom su, hvala im, bili obdareni. Sećam se da su nas slali u sobe i rekli da svako sa svog prozora viče Deda Mrazu šta želi za poklon. Brat se drao da želi lemilicu (!), ja sam iz petnih žila puštala glas i tražila radna kolica, a mama i tata su mirno stajali na terasi i zapisivali. I, za divno čudo, Deda Mraz nas je uvek čuo i poslušao ;)

Jelku i kuću smo kitili kako smo znali i umeli. Čupave, svetlucave i raznobojne trake su ukrašavale "nebo" sobe. Njima smo spajali luster i ćoškove zidova. Balone je tata trljao o kosu i lepio po plafonu, a jelku smo kitili staklenim srebrnim, šarenim ukrasima, onim providnim plastičnim "bananama" u kojima je bilo još malo srebrne tračice, tvrdim bombonama u staniolu.

A kako je izgledao taj dan dočeka? Topla kuća, miriše na jelku i bombone, sneg napolju, sankanje, grudvanje i skijanje na gajbicama. Sećam se da je kuća mirisala na tatine sarmice, one male koje u šaku stanu. Pun lonac! Ceo dan smo čekali opušteni deo TV programa, a novogodišnji Dnevnik je bio startni pištolj za početak dočeka. Tada je mama iznosila sarmice, pečenje, sokove, pričali smo i smejali se. Brat i ja smo iščekivali samo jedno - Deda Mraza!

Kakav je to veličanstven osećaj bio! Uzbuđenje protkano dečijim strahom. Jer naš Deda Mraz nije pričao, bio je vrlo, vrlo tih.

Uvek negde pre ponoći tatu su zvali sa posla i morao je hitno da ide da rešava situaciju/spašava svet/pomaže kumu Milanu. Očekujući dolazak Deda Mraza tim odlascima u nevreme (ili pravo vreme) nismo ni pridavali nikakav značaj.

I onda je počinjalo! Kućom odzvanja lupa i mama počinje da prigušuje svetla, gasi televizor i požuruje nas da lepo sednemo (ja se krijem iza fotelje ili jelke), Deda Mraz silazi niz dimnjak! I sada pretrnem kada se setim... I trubi!!! Deda Mraz trubi!!! Tu je već i brat iza fotelje!

Tišina u sobi. Koraci u hodniku i lagano otvaranje vrata. Stigao je! Pretrpećemo sav strah, on nosi ogroman džak sa poklonima! Bradati Deda ulazi u sobu tiho, seda pored jelke, a mama priskače i kaže: "Zdravo, Deda Mraze! Deco, kažite Deda Mrazu da li ste bili dobri i izrecitujte pesmu koju ste mu pripremili". Mi promaljamo glave, skupljamo poslednje atome hrabrosti i počinjemo drhtavim glasom da recitujemo. A on nas gleda sa ljubavlju i smeši se. Onda pokaže pun džak, ustane, pomiluje nas i ode, praveći istu onakvu buku kao u dolasku. Ali mi je i ne čujemo, glave su nam zagnjurene u džak, vadimo poklone, lemilice i radna kolica, slatkiše - kakva radost!

Baš u to vreme se i tata vraćao i onda smo mu svi, čak i mama, prepričavali kako je bilo i šta nam je sve Deda Mraz doneo.

Kao da on to sve nije znao. I video.

A onda počinje odbrojavanje, čaše u rukama, prskalice, poljupci i čestitke. Odmah posle smo brzo izlazili na ulicu. Čestitali smo jedni drugima Novu godinu, komšije su se grlile, komšinke cmakale, deca skakala i trčala po snegu, bacali smo puckavce i tu, na ulici, dugo bili. Nije nam bilo hladno. Bilo je lepo i svečano.

Deca su ostajala na ulici u igri, a stariji su se okupljali u nekoj od kuća. Pilo se, dovršavalo pečenje, pevalo.

Brat i ja bismo zaspali grleći svoje poklone, a još uvek mi je u glavi slika brata koji je u svoj krevet ubacio bob - onaj sa tri skije :)

I sada, nekoliko decenija posle, moje Nove godine počinju da liče na ove dočeke iz detinjstva. Miriše sarma, pišu se pisma, dolazi Deda Mraz za svu decu iz ulice, izlazi se u ponoć i grle se komšije.

Hvala vam, mama i tata! Naučili ste nas kako da živimo jednu čaroliju."

Ana Jovanović, osnivač Suvenira Srbije

Foto: http://www.nemagreske.com/wp-content/uploads/2012/12/Cestitka.jpg